Омиљена поезија




Песма за нас двоје

                     Мирослав Антић


Знам,
мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
Пијана киша шиба и млати,
врбама ветар чупа косу.

Куда ћу?
У који град да свратим?

Дан је низ мутна поља просут.

Вуцарам светом два празна ока
зурим у лица пролазника.
Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?

Ил је већ било?
Требао корак?
Можда је сасвим до мене дошла.
Ал' ја,
у крчму свратио горак,
а она
не знајући-прошла.

Не знам.
Цео свет смо обишли
у жудњи лудој
подједнакој,
а за корак се мимоишли.

Да, мора да је тако.





Опомена 
                   Мирослав Антић 

Важно је,
мо
жда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.

И ако себе целог дамо,
тек тада и мо
жемо бити цели.

Сазна
ћемо тек ако кажемо
ре
чи искрене, истоветне.

И само онда кад и ми тра
жимо,
мо
ћи ћ
е неко и нас да сретне.
 

Нема коментара:

Постави коментар