Омиљена поезија

Песма за нас двоје

                     Мирослав Антић


Знам,
мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.
Пијана киша шиба и млати,
врбама ветар чупа косу.
Куда ћу?
У који град да свратим?
Дан је низ мутна поља просут.
Вуцарам светом два празна ока
зурим у лица пролазника.
Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?
Ил је већ било?
Требао корак?
Можда је сасвим до мене дошла.
Ал' ја,
у крчму свратио горак,
а она
не знајући-прошла.
Не знам.
Цео свет смо обишли
у жудњи лудој
подједнакој,
а за корак се мимоишли.
Да, мора да је тако.

Опомена 

                   Мирослав Антић 

Важно је,
можда, и то да знамо:
човек је жељан тек ако жели.

И ако себе целог дамо,
тек тада и можемо бити цели.

Сазнаћемо тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.

И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.